Brastvo

158

Ето тако ти је и с отаџбином. Тако се бар мени она увек представљала. | Док сам дома, а домом зовем целу Србију, цео врпеки народ — дотле гледам у појединости, дотле ми бе многе ствари чине ружне; ја очајавам, кад погледам на ову нашу ситничарску борбу; мене боли, кад загледам у наше поједине слабости пи недостатке ; нека мора ме обузима, кад почнем мислити на будућност, коју ми, овако разбацани и поцепанви и политички и умно, треба да спремамо. Кад сам на страни, ја гледам слику из далека, и онда ми се и Србија и српство и наша садашњост и наша прошлост п будућност показује у много лешпој, у много љубичастијој боји. Кад узмем новине, ја најпре гледам, шта у њима има о Србији пи о српском народу. И онда сам оптимиста: ако оне говоре нама у прилог, онда тога дана никога врећнијег од мене; говоре ли противно, онда ја и то тумачим на добро, — њихов рђав говор објашњујем мржњом, завишћу, па по неки пут и бојазни. Боје све ја како. Народ, који је родио Немању, св. Саву, краља Милутина, Душана, Обилића и Лазара, Владику Рада, Вува и Даничића, Карађорђа, Петровића и Обреновића; преко кога је прешла и хала и врана; који је срећно преживео толико најразноврснијих навала; који се данас, поред свих недаћа деветнаестога века, поред свих замака, које му плете „просвећена“ Европа, бори овако храбро, размахујући и девно и лево, одупирући се свима јавним и тајним непријатељима, тај народ мора имати бољу и сјајнију будућност, и он ће је имати, јер је заслужује. 'Гако ето гледам ја на нашу зајед-