Brastvo

12

„што вјекови собом носе „све ће да се препороди!

„Обогом браћо!..“ И суза ну на говподско лице пала... те к'о алем чист, прозиран, с прам сунашца заблистала !

ЏШримораца триста друга никад јоште у животу... не шинула муња така; та облачна невјестица зла времена огласница у злаћеном своме руху, жешће није опржила пламом својим расцјелила бор окреван, јелу буху. Покошени нако етали, у јаду се стропоштали; нестало им братског збора само дрхћу ... само бл једе... очим прате, очим елоједе... магле прамен што бе свио у коме је књаз и вођа те бе 6 њима опростио! —

Примораца триста друга, триста друга! једна туга!..