Brastvo
го (= с
Њу ми просе просци од свакуда.
Седам паша од седам градова
И четири аге од Новога; —
Никоме је братац не "ће датл.
Сви су му се просци одустали,
Ал не хоће Сењанине Иво,
Нето скупи по Сењу јунаке
И даде им коње и оружје:
Бритке сабље прије непасане,
Шарке коње прије неседлане,
Па окрену Богданову двору. Кад је једно јутро освануло,
Устанула сестра Богданова.
Па овако брату бесједила: „Чујеш, брате — чујеш, добро моје!
Нијесам ти санка боравила
Од жамора младијех момака,
Од звекета бриткијех сабаља,
Од пуцњаве шарака пушака,
Од врискоте бијеснијех коња,
У наранчи од сивог сокола;
Кад сам јутрос устанула млада,
Даде ми се нешто погледати,
Док угледах шатор у сред поља,
По ливади вранци коњи пасу,
У наранчи сиви соко сједи.
Ако ли ми, брате, не вјерујеш,
Ти изађи кули на пенџере,
Па ћеш и сам чудо сагледати“. Кад то чуо Љутица Богдане,