Brastvo
го
>
Оде јунак на бијелу кулу,
Па излази кули на пенџере
И сагледа чудо невиђено,
Баш к'о му је сестра кажевала. Ал да видиш Љутицу БогданаЂе завика иза евега гласа:
„Чиј је шатор у пољу широку, Чиј су коњи у росној ливади, Чиј је соко у жутој наранчи,Све му пусто за њим остануло, Као што ће данас, ако бог да!“
Проговара Сењанине Иво:
„Не кун тако Љутица Богдане ! Ја сам чуо, а људи ми кажу,
Да у тебе диван цвијет расте; Док мирише, евак га бегенише, Кад увене, нико ти га неће; Убери га, поклони га мени !“
Кад то чуо Љутица Богдане, Џевердару љути огањ дава, Погуби му најбољега друга,
По имену Бошњаковић Вука. Отолен се Богдан повратио, Па силази у доње камаре, Ђе је своју сестру наодио И овако њојзи бесједио:
„Бог т' убио, мила сестро моја, И кад си се лијепа родила!
(0 тебе су се земље завадиле : Седам паша од седам градова