Brastvo

-270

Са војске га не гледала, Дружина му коњ довела, И о коњу бријеткињу

И о ћорди рукавицу, Пуна крви наливена, Црном свилом зашивена, Нек су мајци црни данци А сестрици годинице !

3.

Соко лети преко будве града, Жуте му се ноје до кољена. Злате му се крила до рамена А у репу перјаница вија. ПШитале га Буђанке дјевојке: Богом теби наш соколе сиви ! Ко је теби ноје пожутио ' Ко ли те је крила позлатио Ко је теби перјаницу дао ' — Дворио сам добра господара, Господара Краљевића Марка, У њега су двије сеје биле: Једна ми је ноје пожутила, Друга ми је крила позлатила, Марко ми је перјаницу дао.

4.

Дјевојка је код горе стајала, Све се лишће од лишца, сјајало : Давор лишце, давор бриго моја! Да ја знадем моје лице бјело, Да ће тебе стар војин љубити,