Brastvo

69

Јер мутна суза тече из ока; Јер они, они — наде милене Соколи моји, нису код мене !

Е (Тишина Дош'о сам овде... Ту ће бити он, А ту је, веле, његов батаљон ! Ма до сад још га нисам видео, Још тражим зору свога живота !

(Почивка. Благо

И њу поведох! Јадна Станија ! Мирна је тиха као бубица,

А блага као цветна ружица !.:. По кад—кад дигне очи упале,

Па ме запита гласом леденим : Је л', деда, тамо гроб је Видојев ' А за тим стисне руку коштану, К'о да би хтела лучем махати,

И прене у смех страшан, језовит : „Нек' гори све ко крв у мени, „Шта ће ми твоји мрски сепомени ;“ Е то је све што јадна спомиње; У томе лежи њено лудило !

Како је добра, блага, питома ! Кад сам се хтео на пут кренути, Она је своје руке склопила,

Па ме је топло, благо молила : „Поведи, деда, мене са собом, „Да видим нашег браца Зорана „Друге ће, деко, да ме покуде „Не“ донесем ли њему понуде: „Милена болна свог сина гледи „Поведи мене, деко, поведи !“

И ја је. ето, собом поведох,

Да види место страшна покоља,