Brastvo

Од Штаве пођох само са пандуром низ Мрчку реку, опет пустом планином, где нити кога, сретосмо, нити стигосмо, нити видесмо; све је немо, пусто п тајанствено. Путања је пространа таман за једнога. Идући тако, дођосмо до једног потока, у коме видех један кућерак села Мрча, али ми је ваљало више од пола сахата док дођох до још 2—8 кућице истог села; и то је све. Ко је овом селу надео име Мрче, имао је пуно право, јер је и у њему и око њега, све мрачно, тамно, усамљено, тужно и жалосно. Па и она велика. природна лепота ове планине ишчезава према осталим неугодностима, неуредностима и неумешности у овој мрачној клисури, где чисто човек заборавља да је у насељеној и просвећеној Србији. Овде по неко и живи, добро му је, јер не зна за боље. И

На овом путу бејах поверен једном једитом пратиоцу и то некадањем качаку, који са запетом пушком иђаше преда мном и као мачка звераше то на једну то на другу страну, а ја иђах лагано за њим и без прута, којим би коња ошинуо, јер ни за то није овде згоде. — Места којима пролазим близо су границе, и бивају по некад посећена незваним гостима из преко границе; а прећи границу овом планином, ништа лакше.

Долажаше ми на ум, да мора бити да је хајдучки живот страшно неугодан. И они се пробијају, као и ми сад, стрепећи, да или не наиђу на заседу, или да ко не наиђе на њих. Падаше ми на ум и то, што сам чуо за мог пратиоца, да је био хајдук, итоб ме некако куражаше. Доцније чак, кад емо на безбедна места наишли, и кад смо

штавској цркви и о некаквом Ферману, Да ди је то тај Фсерман о жом ја рекох не знам.