Brastvo

в"уч-

со ~

рахат напоредо могли јахати, ја сам га питао што је отишао у хајдуке.

— Освета, говораше он. Убише ми етрица баш на Васкрс, а ја убијем једнога од њиних (Арнаута); они ми после убише брата; ја онда још једнога убијем, а једнога раним. И мене су гађали неколико пута, нису ме могли убити, али су ме ранили. Није ми више било станка, и одметнем се са још два Арнаутина. Три године смо хајдуковали. Тежак је то живот. Не смеш нигде да се појавиш. И кад силазимо у ханове, ми то са плашњом чинимо. И нас се боје, али није ни нама лако. Једном смо заклали туђу биволицу у пољу, узели меса колико нам треба, а кожу продамо, да нам се за те новце џебана купи. Имали смо и бесара“), код којих смо слазили и набављали што нам треба, али и од њих нисмо могли увек добијати потребе. Кад ми се досадило хајду-

"ковати, побегао сам у Србију.

Од Мрча иде се још гором путањом: час преко кршева, час преко потока, негде силазиш као са облака, а негде се опет пењеш. И гле! Ко би и помислио да на оваквом месту, на оваквом путу, наиђе на трагове старог саобраћаја. На много места од Мрча низ реку до Луковеке Бање познаје се стара калдрма, која је где где баш лепо очувана, — знак да ова пустиња не беше увек таква, да се њоме пролави и опасним и врлетним путем са пушком преко крила, обзирући се непрестано, да са које стране не искрсне бели ћелепуш дивљег Арнаутина. Можда на ово место пада један делић пута који је водио из Дубровника у Ниш, који Ј. К. Јиречек помиње у својим „Трговачким друмовима по Србији

и по Босни у средњем веку“ (Види „Отаџбину“ 1) Бесар је онај који даје или прима бесу (веру). (МБ

Милићевић Краљевина Србија, 793. зове бесара бесаџија). БРАСТВО УП Т