Brastvo

106

полазе од обале ка врху брежуљака, тако да комплекс, с мора гледан, личи на амфитеатар, којему би море било арена, куће сједишта а улице ходници. Ну осим улица, одвајају зграду од зграде и баште, које су, према нахођењу и потреби сопственика, засађене разнијем поврћем и варивом, или су окићене палмама, акацијама, магнолијама, лимунима, пи наранчама. испод којих развија свој заношљиви мирис разноврсно шарено цвијеће.

Подножје те панораме окружује неумитна пучина морска. Ну ни она се не осуђује да својим бијеснијем, пјенушавијем валовима запреска и облије тај елдорадо, већ сву своју силу ломи о неустрашиве суре гребене, којима се завршују оба рата“), те затварају ову поуздану луку, дајући јој тако облик коњске поткове. Шта више, ни боја мора, у тој луци, није она, која нас прати онуд, гдје само видимо небо над собом и море под собом, и гдје нас само дебљина даске на лађи дијели од немиле смрти. Око лопудског игала постепено блиједи пучинско модрило и прелази у зеленкасто плаветнило, а уздуж саме обале прелијева. се у сребрнасте пруге, које се непрестано играју са бијелијем жалом“), остављајући га сад. на суху а сад опет под собом.

Главна и најљепша улица лопудска јесте сама обала —- игало. Ту се све стиче и све туда врви. То личи на улазак у какав пчелињак или мравињак. Од бијеле зоре па до мрклог мрака не престаје ту лупњава чекића, маља, длијета. полуга, звека тестера, тесала, стругала, сврдала, шкрипање разбоја, витала, чекрка, весала и конопаца на лађама, пљускање

%) Задијев, у којем је варошица Лопуд. свршава се двама ратовима (ртовима, гребенима), од којих се сјеверни зове Рат (Св. Михамла, а јужни Бенешин Рал.

5) Жал је крупан, округласт, бијели шљунак дуж обале морске.