Brastvo

114

веслима о горостасне валове, и отиснуше лађу од обале.

Неописива бијаше борба, коју су јуначки водиле те двије дјевојке са бијеснијем валима, и силнијем противнијем вјетром. Оне уложише сву снагу и вјештину, да што прије притекну невољницима у помоћ. Веслале су снажно, непрекидно, али без икаква правца и циља. Само су по освијетљенијем прозорима њихове кућице, који су изгледали као какве далеке ситне звјездице, могле процијенити, да су се много удаљиле и да су, по свој прилици, већ изашле из залијева. Око себе не примјећаваху никаквог трага од страдалијех, а и узвика бјеше већ нестало. Међу тијем је море постепено све више продирало у расушену лађу, тако да су дјевојкама, већ до чланака биле ноге у води.

— А ма што лутамо ми овдје без икакве користи“ — примијети у неко доба Цвијета, — не видиш ли да ћемо до мало грезнути до кољена у води !

— Мучи! — прекиде је Марија — Ја сам примијетила два пута да је нешто пљуенуло пред нама. Завези боље, да видимо, има ли што тамо !

Оне завеслаше неколико пута силније, па стадоше и подигоше весла из воде, приелушкујући али само се чула хука таласа и пљускање мора у лађу.

— Ја ти га даље не возим, Марија! Него хајде да окренемо барку и да се вратимо, док је још на вријеме! — То је Цвијета изговорила осорно, више заповједнијем тоном него у виду савијета, хотећи да ријечи што успјешније утјечу на другарицу. И она се одиста није варала у својој нади, јер, послије кратког предомишљања, прис ЊЕ Марија да се врате и поче обртати одмах лађу. Али баш у тому тренутку, када је, држећи дубоко уроњено