Brastvo

116

Чим Марија ускочи у чамац, прво јој би, да види ко је избављен, и кад му принесе Фењер, шапну другарици :

— По одјећи бих рекла да је властелин!

Оне га положише потрбушке на клупице, и почоше журно веслати ка обали, коју не би никако биле угледале, да им није послужила, као бусола, свјетлост с њиховијех прозора, коју су, и ако слабо, опет доста разтовјетно могле разабрати у даљини.

Читав су сат морале још да се боче са валовима, док напокон не приспјеше сретно на крај.

Док је Марија пресвлачила своје мокро одијело, дотле је Цвијета то исто радила и са утопљеником. Обукоше му сухо сукнено братовљево одијело и, пошто се увјерише да дише и да је жив, положише га на клупу у предсобљу, тако да му је глава и предњи дио: тијела висио.

— Овако сам видјела — рече Цвијета — покојног дједа, да поступа с утопљеницима, да би повратили море.

Ш.

На скромној рибарској постељи лежи облијед, изнурен младић. До прозора сједи Марија и суче цијеви.

Она погледа чешће на њега, као да би жељела, сваког тренутка прочитати на његову лицу како му је.

Кад им се погледи сусретну, њему се лице разведри, а она се на то насмијеши са саучешћем.

— Ах, добра Марија, ко ће за све ово моћи икада теби захвалити !

— Немаш на чему, Госпару Иво! Ја нијесам ништа више за тебе урадила, него што је дужност сваке кршћанке !