Brastvo

117

— То твоја доброта тако цијени, али ја добро увиђам колико је твоје пожртвовање према мени! Ја нећу никада заборавити, да си ми ти повратила живот, који ми се био већ угасио. Увијек ће ми лебдити пред очима велика погибао, којој си отишла на сусрет, само да спасеш један човечји живот! Твоја ће ми слика вјечито остати мила. Вјечито ћу се тебе најрадије сјећати.

— Онда ће то бити моја најрадија утјеха и награда — примијети Марија, па стидљиво обори очи и загледа се у намотане цијеви.

— Ах, Марија, јеси ли ти то од срца рекла ' Говори ли тако твоје срце, или је то само израз твоје доброте '... Што шутиш;... Немој мучати, него кажи ми!.. Кажи куца ли твоје ерце онако за мном, као што моје за тобом

Марију обасу по лицу нагла румен, очи јој непрестано бјеху оборене, а у цијелом држању се огледаше нека забуна.

— Драга Марија, ја те љубим! Љубим те свијем срцем, и свом душом! Од тебе зависи моја срећа, мој живот! Ако пристанеш да будеш моја, бићеш ми двоструко спасла живот, а ако ме одбијеш, бићеш ме избавила из једне пропасти, да ме стровалиш у другу! |

Она сакри лице рукама. Иво угледа да плаче.

— Љубиш ли ти мене; Што ми не кажеш :

— Остави, остави то, Госпару Иво, рече она, о том не смијемо да говоримо !

— Што да не емијемо, само ако ти мене љубиш

— Ја се бојим, да нијесмо смјели о овом ни помислити !

— Ја те љубим — понови он, — ја сам спреман, кад би требало, да дам свој живот за тебе!