Brastvo

119

одавна окријепио и опоравио, што је потреба да си вазда око њега '

Марија покри лице прегљачом и плачући исповиједи другарици своју тајну.

Она познаваше добро Цвијету. Знала је да јој је вијерна и искрена пријатељица, п да је свијем срцем љуби као да јој је рођена, сестра. да то се није дуго ни устезала, да јој открије што јој на срцу лежаше.

Као што млади хладолеж, којему је вјетар преломио онај сухи прутић, око којег се вио и наслањао, није више у стању да се држи усправљено и да се даље вије и пење, него је присиљен, да се приљуби уза земљу и да вијуга као каква змија, тако исто и њено срце, од судбине немило лишено мајке, најсветијег предмета љубави, бјеше осјетило голему празнину, коју, у оној самоћи, није имало што да попуни и замијени. Она је до душе имала своју браћу, коју је врло радо имала, али та љубав, премда ватрена, није била још у стању да заузме све оно мјесто, које обухваташе љубав према мајци.

Требало је случај да нанесе властелина Ива Рафова Н....ћа, па да се та рана исцијели.

Иво Рафов, и спољашношћу и унутрашњошћу својом, доиста потпуно заслуживаше такву пажњу.

Бијаше висока, правилно развијена тијела. Витице његове, као свила меке, русе косе падаху величанствено на леђа. Велике плаветне очи, густе полукружне обрве, танки, завијени бркови над подебљим уснама, даваху продугом лицу врло симпатичну појаву. Природе, пак, бијаше врло благе, питоме ћуди, умиљата понашања, при тому предусретљив, пријазан, отворен, искрен, вијеран, једном ријечи: прави властелин.