Brastvo

"о о 2

више од 100.000 гроша, т. ј. само једну крв. Остале двије крви морали су подмирити непокретним имањем: земљом, ливадом и планином. Тада колашинсви и никтићеки бегови отплате за Морачане двије крви, а зи то њихове земље узму под своје, које су после Морачани под доходак радили. Овај догађај сурвао је Морачане у још дубљу јаму пропасти и већма их потчинио Турцима, јер осташе без свога имања и једино завишаху од воље немилостивог свог аге. Мало иза тога Мијушко Милетин из Горње Мораче убије потајно својега агу. Кад ово дочују Турци, изненада нападну на његову кућу, те га жива уфате и објесе, па онда стану још већи зулум чињети по Горњој Морачи и почеше од народа узимати оружје. Морамани су се овоме јако противили, али им не могаше бити иначе, него сваки мораде дати оружје, коме га засташе Турци. Тада Морачани сакрију оца Мијушкова и два нејака Мијушкова сина, ЉМијата пи Станишу, да не би допали у руке крвожедним Турцима. Пошто ова ђеца одрасту, прихвате оружје и један пут пођу на планину Градиште, да косе ливаду; кад тамо нађу у истој ливади Амета барјактара, сина колашинског диздара, ђе пасе у њиховој ливади 400 овнова. Мијат, опојен љутином, повиче: „Зашто овако радите од ваше раје, клаво колашинска% Је ли ти иово у суду!“ На које му Амет одговори: „Не само да ми је ово у суду, него још да платиш, к'о ти и отац, то оружје, што носиш.“ Џа потегне пушку и опали је на Мијата, али га не погоди. На то ће Мијат узвикнути: „Барјактаре! Гађа ме и оца ми помену; чекај, да ти вратим“. Опали пушку и убије га. Пошто Мијат убије Турчина, рече Станиши: „Иди у Морачу и мјесто да кажеш за ме, питај, куд сам; а ја пођох у Ровца, да доведем Ровчане на колашинску трговину“