Brastvo

~ >

Такођер, и у Доњој Морачи имали су Турци своје спахилуке поводом истих крви; а највише су имали Мекићи п Мушовићи, колашински Турци. Тешко је било пи Доњо-морачанима давати дохотке колашинским Турцима и гледати у туђим рукама негдашњу своју земљу; за то при крају ХУШ. вијека неки Радуле Иванов Радовић, тадашњи кнез, убије једног бега Ђурђевића у Морачи, који је предњачио цијелом Колашину, а био је дошао, да купи арач и доходак по Доњој Морачи. Да је кућа Ђурђевића најзнатнија била у Колашину, свједочи се и данас, јер ће Турци обично рећи: у Никшићу је најзнатнија кућа ЉМушовића, у Колашину кућа Ђурђевића, а у Морачи кућа Радовића, која је ово првјенство још и тада имала као по неком господетву. Пошто је Радуле учинио убијство, бојао се од Колашинаца, те науми поћи на Цетиње. За то пође у катунску нахију код некога Гардошевића, за којим је била удата његова сестра. Овај Гардошевић одведе га на Цетиње код свога владике. Ондашњи Митрополит Џетар 1. Петровић Његош љубавно прими Радула, који је био собом донио и посјечену турску главу, благослови га и савјетује му, да се пресели из Доње Мораче у Горњу, ђе је већа тврђа и неприступачније мјесто, те ће му ту обезбједније бити стање. Сувише, савјетује му, да и на даље не престаје Турцима чинити зло, да и друге Морачане упућује на такав посао, не би ли се како год отресли турског господарества, и обећа му дати један турски спахилук у Горњој Морачи. Радуле к срцу прими савјете митрополита Петра |. и заблагодари му на очинској наклоности и сажаљењу, па се поврати у Морачу, те стане бунити Морачане против Турака. Сви Морачани, осим неких пограничних, радо се ода-