Brastvo

238

за Карађорђем, бојећи се од Турака, него остане с Мином и Морачанима. Мина је јако ожалошћен био, што се не испуни нада, коју Херцеговци за поуздану држаху, а сувише, изненадио се овако пријеким повратком Карађорђевим, те поведе Шумадинце у Морачу, да их тамо Морачани држе, док би им испала прилика, да могу кућама поћи. Иза тога су Шумадинци стајали код Морачана и Ускока око три године, за које су их вријеме редом држали, а Шумадинци се њима четовали на Туркеи често пута отимали плијен, који се Шумадинцима давао за зимницу. Пошље тога, око 1812. г. повратили су се натраг у Србију, али не сувим преко Босне и Херцеговине, него морем преко Аустрије и Угарске. И данас се спомиње у Морачи оно вријеме, кад су Шумадинци били у Морачи; рећи ће, особито стара чељад, кад се што говори о оном доба: „кад оно Шијаци бијаху у Морачи....“ Од њих су Морачани попримали и неке народне пјесмице, као: „Пољем се вије, ој зор делија...“ „О јаворе, зелен боре!...“ „Мујо шета покрај воде Дрине, а Ајкуна по зеленом лугу...“ и још много других.

Турци Мекићи, који су становали у Колашину, имали су својих добара у Горњој и Доњој Морачи више него остали Турци; али у Доњој Морачи нијесу становали никад ни они, ни који други Турци. Мекићи су имали у Горњој Морачи једну кулу и под њом (богато имање; али пошто се Морачани закрве с Турцима, оставе је, па је митрополит Петар 1. дадне на поклон војводи Мини, као што је био обећао још његову оцу Радулу. Мина је ту свагда становао од онда, кад је убио Асан-бега Мекића, те се ту око њега окупљаху херцеговачки соколови од Гацка, Невесиња, Пљеваља, Пријепоља