Brastvo

већ не крвимо“. Турци се згледају и у љутини рекну : „То ће ти, сердаре, бити мрамор“. Од тада се то мјесто и дан данашњи зове Мијатов ЛМрамор. Иза тога Мијат и војвода Мина са 18 друга ударе на Срњак, штитарички и пољски катун, и плијене силну турску стоку; али их Турци поћерају преко Спињавине. Ту Мијат убије Амзу Ћећановића, а Одо Пековић Амета Шушу. Грдно би тада пострадали четници, да им у помоћ не прискочи Бошко Требјешанин Бућић, те поврате Турке и дојаве стоку у Морачу. Од тада и Доњо-колашинци нијесу смјели слободно јавити стоку по Сињавини, него почну напуштати евоје дољне катуне по Сињавини, а насељавати се поврх стијена изнад Поља.

Кад су Морачани ударили на нека од Ових мјеста, као на Битине и Грдијевиће, морали су прелазити преко Дробњака, које је племе било још права раја турска. Дробњаци се нађу јако увријеђени; сувише, побоје се, да не дочекају какво зло од Турака узроком овога пропуштавања Морачана. За то поп Милутин Церовић п остали кнежеви дробњачки начине тужбу на Морачане и Ускоке, па је пошљу паши у Пљевља. Ту се тужба потврди мохурима од турске власти и пошље се у Цариград султану. (С Фвом тужбом састави се у Цариграду и тужба Колашинаца на Морачане, што ови на вјеру убише силнога Мурата Бурђевића. Султан се ако разгњеви и нареди свом Џелалудин-паши, који се налазио с војском у Босни, те је мирио бунтовнике, да гледа, не бп ли како год покорио и Црну Гору, која на тој страни буни рају и узнемправа пограничне Турке; а особито да настајава покорити Морачу, која се одметнула цару, те му не даје данка ни дохотка. Чим паша прими наредбу, позове свога делибашу Ибра, дадне му 12.000 Бо-