Brastvo

244

да дођу на предају; али они нити дођоше, нити се предадоше, него јуначки чекаху турски нападај.

Чим је дознао војвода |Мина за турску војску, позове сердара Мијата, да се споразумију, шта ће сад чинити; те они два закључе, да се иде на Цетиње код владике за помоћ у војсци и џебани. Сердар Мијат узме собом Стојана Мастиловића п пођу исти дан на Цетиње код владике, а војвода Мина остане у Морачи, да чека Турке. Владика ову двојицу љубазно прими, и пошто дознаде од њих за силну турску војску, дадне им нешто војничке захире, а сам напише писма попу Јовану и војводи Вуксану Радовићима у Мартиниће, Марку Бошковићу на Оријој Луци, Сердару Мркоју ЉМијушковићу у Повији и игумну Ђорђији у Острогу, и нареди им, да купе војску и да одмах хитају с њом у Морачу, да с Морачанима дочекају Турке. Чим ови главари примише писма од владике, дигоше своје витезове и пођоше у Морачу. Ну, прије њихова доласка, делибаша је окушао један пут своју срећу на Горњој Морачи; дигне војску и удари преко Јаворја у почетку септембра 1820. г., али га ту јуначки дочекају Морачани и Ровчани под управом војводе Мине и Мијата Реџића, ровачког сердара, сина Реџе Даничина. Посље подужег боја, делибаша уступи натраг и поврне се у Тутину, а Црногорци га поћерају и посијеку му око 50 глава. Ту се рани Мијат, ровачки сердар, п понесу га у Ровца, а за њим пођу и остали Ровчани, мислећи да већ неће Турци ударати; па и ако ударе, могли би брзо стићи у помоћ. Само код Морачана остану два Ровчанина, а остали еви пођу кућама.

Још није био дошао делибаши у помоћ Смајилата и Осман Капетан «е војском, за то делибаша с новим походом на Морачу очекиваше њих два, не