Brastvo

рођака. Прешав Дрину, упути се уз Јадар, и дође у данашње село Осечину, под сами Влашић. Под самим Влашићем, а на врх Осечине, нађе само једну малу чатрљицу, и у истој једног старца и бабу. Старцу је било име Рајо, а баби Трњина (и данас. има у Осечини добар извор, који се, по овоме Раји, зове „Рајинац“). Раји је било онда преко 80 година. Сам онда у ономе крају, једва је дочекао, када је видео људе око себе. Започне их салетати, да остану код њега, приволевајући их да има доста: земље, шуме, добре воде, а и удаљено је од сваког пута, којим Турци пролазе, те према томе немају се чега бојати.

Владислав пристане на Рајин савет, пи настани се у његову сусеству. Шуме је било доста; и данас је има. Чим се ту настани, направи колебе, а доцније и куће, те тако започне кућити у томе крају.

Прича се, да је у оно време у Осечини било свега две куће: Рајина и још једнога, који је имао врло велику задругу, преко 70 њих, па су од зулума турског морали пребећи у Аустрију. Тамо удари на њих нека мора, те сви скоро помру, само се седморо вратило у Осечину.

Ово досељење Недића породице у Осечину, по причању старих људи, води се од пре 200 година.

Владислав је имао више синова. Најстарији му је син био Новак. Новаков најмлађи син Недељко, који се по оцу презивао Новаковић, оженио је се из Коцељеве, шабачке нахије, а из куће Пауновића, — Недом, која је била врло вредна и бистра жена, — прави мушкобања. Неда је, са Недељком, родила 2 синова: Глигорија, Мијаила, Спасоја, Јанка џ Димитрија. По мајци су доцније ПЕРА Недићи. Недељко је умро од прилике 1790. г. После себе