Brastvo

282

међу нама познатога и неуморног стражара на мртвој стражи народног дела, — Милоша Велимировића, проте београдског.

Пок. Велимировић родио се у селу Краље у Васојевићима. По свршетку основне школе у Пећи и Ђурђевим Ступовима, отишао је Велимировић у Високе Дечане у намери да прими чин и позив монашки. Али, улучив прилику, остави он В. Дечане и дође у Београд; где сврши богословију, 1870. године. — . И ако му је највећа жеља била да буде учитељ или у Пећи или у Скадру, Турци му нису дали да учитељује ни у једном ни у другом месту. С тога пок. Велимировић пређе у Црну Гору и тамо буде учитељ на Чеву. За то време, енергичан руски консул у Скадру, Николајев, отвори Велимировићу пут за учитеља у Скадру, и он дође у Скадар. Ту је поново подигао значај српске школе коју је био отворио Никола Мусулин. Велимировићева школа, за годину дана, бројала је 69 мушких и 19 женских ученика без разлике вере хришћанске. Због буне Арнаута у Скадру 1873. пок Велимировић је морао оставити Скадар и прећи у Србију. И у Србији је добио учитељско место. У Српско-турским ратовима 1876. 1878, г. Велмировић је узео учашће у редовима српске војске и био је тешко рањен. Између осталих његових подвига у овим ратовима зна се и тај, да је једнога рањеника нашег изнео из борбе на леђима својим. Доцније му је тај рањеник био парохијан. По свршетку ових ратова, Велимировић је био рукоположен за свештеника. За време Српскобугарског рата 1885. 1886. г. налазимо Велимировића опет у редовима српске војске а у ослобођеном онда Брезнику и као првог начелника. Године 1886. буде пок. Велимировић одређен за пароха у Пироту, где је и протски чин добио. У Пироту је пок. Велимировић провео пуних 22 година и ту је развио сву своју енергију. У Пироту је он био председник пододбора Друштва Св. Саве, повереник и оснивач Српске Књижевне Задруге, потпредседник Народне Одбране и т. д.

Што је врло редак случај код нас, пок. Велимировић је одлично познавао свој шири завичај и прилике у крајевима у којима се кретала његова радња као просветног и политичког раденика. Због тога је он, у више махова, добијао значајну мисију, коју је увек свршавао с успехом. "Поред тога Велимировић је много писао, много беседио, и држао многа јавна предавања. Од многих његових писаних радова најбољи су му: На Комовима (Браство У 1892.) и Васо"јевићи, Полимље, Мешолхија (Годишњица Н. Чупића ХУШ).

Пок. Велимировић је умро као ретко који задовољан отац.

Слава пок. Велимировићу и вечан му помен међу нама!

Јован Хаџи-Васиљевић

аи“