Bratstvo

Залутали.

Лутала преко велике пустаре, по тамној ноћи; једна повећа група људи. Ветар студен, крв се мрзне а ситна киша ромиња. Ноге западају у блато. Путници изгубили прави: пут. Већ и посустали од дуга пешачења. Ноге утрнуле а по телу осећају, као да их нешто ломи. И како би само потребан био одмор, склониште какво, храна и топлота. Али, авај, свега тога нема! Унаоколо ништа се не види. Пустара се само протегла до у недоглед; Клонули путници; жалост обузела њихова срца. Стадоше премишљати, да им не остаје ништа друго, већ да легну и помру усред ове пустаре. |

Али одједном, тамо, далеко, далеко, засветли се нешто, бљесну за тренутак, па и нестаде. То је било светлуцање. У убогој колебици, у крај села, устала бака да пије воде. Разгрнула шупраг, припалила луч, утолила жеђ, и опет загасила своју светиљку. Его, то је засветлуцало кроз поноћни мрак. Путници приметили светпост, па се одмах охрабрили, кренули у правцу на светлуцање. Добише однекуда и силу. Престадоше осећати умор. Само сад светлуцање ишчезе. Чује се само кукурекање петла, лавеж паса. Тако се лагано примицаху све ближе. Као да им замириса и нешто духом живота: из димњака, вајата и кошара. Па онда пођоше још сигурнијим корацима у место, где има живота.

Како би лепо било, кад би и ми, о добри људи, били путоводни огањ за све, који су скренули с правога пута!2. Колико има људи, који не знају, како треба живети по закону Божјем, не разликују, "да ли је добар, или рђав њихов рад! У душама тих људи густа помрчина. Па зар да не запалимо у животу огањ љубави и правде.

Многи, пак, људи целога живота траже Христово обиталиште, па никако да га пронађу. Нико неће испред њих да запали огањ истине, ни с које стране не допире до њих мирис ·Христове љубави. За то, ето, они и гину. А ствар је врло проста. Треба их