Bratstvo

=- 149 =

философ. И према Шелингову изразу баш је уметност »органом« философије. Није ствар у томе што за љубав неких философских теза уметник има да заборави на свој естетски позив или да се чак одриче њега. Као што се види из Гогољевог примера, онда уметник губи баш оно шта сачињава његову силу и преимућство, наиме стваралачку проницљивост, и ишчезава у гомили обичних, понекад врло баналних проповедника и публициста Ствар је у томе што заиста велика уметничка дела дижу дух на такву висину, где естетика пружи руку етици и метафизици и људско око прозире у смисао свемира и нашег позива у њему.

Руска књижевност бави се више мање ситним задацима те има само месни значај док у доба царице Катарине задовољава се само тиме да пева »гром победе« над Турцима или да буде »пријатна, слатка и корисна, као лети укусна лимунада«. Исти значај има и у почетку Х!Х столећа, када слика сентиментално »стењање сивих голубчића« или невероватне пустоловине романтичних јунака. Онда није изазивала никаквог интересовања у иностранству. Тек када су се појавила Пушкинова дела, на западу су слутили да је и Русија најзад добила једног уметника светског значаја, који је онако исто жао и Гете, ма да и на други начин, савладао тајну хармоничког схватања света. Али Пушкин је био мало познат у иностранству. И никакви преводи или препеви његових дела нису били кадри да одају мраморно савршенство његовог лапидарног стила. Руска је књижевност тек после Пушкина и треко потоњих писаца заиста ушла и то сигурним корацима ју светску уметност. То се десило не само због велике естетске вредности њихових дела, него и због оне велике метафизичке и етичке забринутости, коју она изазивају. Између таквих писаца нарочито су значајни Тургењев, Толстој и Достојевски. Они оваплоћују руску књижевну стихију онако исто, као Шилер и Гете оваплоћују немачку стихију. Сви су они не само уметници, него и философи. Али нису се слагали у својим философским назорима. Сваки од њих дао је свој сопствени прилог философској проблематици.

Философија Толстоја и Достојевског добро је позната. Оштра субјективна узрујаност код Толстоја, којега мучи питање о моралном позиву човека. Објективна резигнација код Достојевског, који као и Пушкин, тражи хармонију али за гразлику од њега више се приволио небеском свету. Мање је