Bratstvo

= 63 =

смрти и узводе у вјечност. Ти извори и студенци, ријеке и потоци, обнављају нас кроз васкрслог Христа и спремају за дан општег васкрсења. Увјеравају, да „је наша, домовина небо, а наша, душа „искра, за небо створена. То Његош потврђује и ријечима : „Ако исток свјетло сунце рађа... Ако земља, привиђење није, душа људска јесте бесамгртна/ и Достојевски :

„Идеја, бесмртности, то је сам живот, његова, главна, формула, и главни извор истине и правилног сазнања... ЈБубав према човјечанству сасвим је бесмислена и сасвим немогућа, без вјере у бесмртност душе“. А та вјера нераздвојна је са вјером у Христово васкрсење. То је удар и искра, свјетлост и зрака. У њој је смисао и оваплоћење живота, у њој основа, за. правилан развој и напредак. Зато ап. Павле каже: „Ако се само у овом животу уздамо у Христа најнесрећнији смо од свију људи" (1 Кор. 15, 19). „Земљина кора, заиста би била" једна велика, надгробна плоча, над којом смо ми само блиједи натпис над прахом наших предака (Еп. Николај Велимировић).

Истину васкрсења свједоче нам и хиљаде васкрслих и чудеса, што их посљедници Васкрситеља учинише Његовим именом. То нам свједочи св. Петар Чудотворац Цетињски; који нас и данас удостоји, да му приступимо. Овједочи нам ово и св. Василије Острошки, св. Арсеније и св. Стефан и толико наших богтоугодника — светитеља, који красе земљу налпу и богате душе наше. Ову истину свједочи нам и небески избор св. Саве, вјера Косовскота, Кнеза, и сва наша мукотрпна историја у којој не би васкрсења без смрти, ни побједе без распећа. Та, је вјера, гријала наше претке, хранила, им душе и чувала да не клону ни онда „кад бјеху мушка прса, охладњела, и у њима умрла слобода.“ Та је вјера „спасавала оце,.та ће вјера наша. и синове спасти.“

Ето, зашто је данас велика, наша, радост, ето, зашто је душа наша усхићена. Па, ипак, та радост није потпуна. Ни значај великог правника, ни благи позив Цркве, да се веселимо, не може нас умирити пред жалосним призорима, које гледамо. Камење би требало да, проговори и земља, да се раствори и осуди живот данашњега, друштва. Хришћанска, Европа, огледало науке, жариште културе и просвећености, уклањајући се од свјетлости васкрслог Христа, заронила је главу у море, дигла се горе у стратосферу и закопала у подземље, да своју душу нахрани, тијело одјене и жеђ угаси! И, у колико више украса, у толико више ругобе. Што више хране и одијела, то више глади и голотиње, а што више новца и драгуља, то мање љубави и повјерења, мање спокојства и сигурности, поштења и честитости. Јер, ништа, не може усрећити човјека, ништа умирити његов дуж осим Христа и Његове науке. Он то може и зато они који Га траже, неће се лишити никаквот блага. Јер, изван Њега, је сама пустош, очајање и пуста, незајажљивост. То је видовито опазио Њетош кличући: „Ко ће вјетар луди зауздати, ко л' границу жељи назначити“. Да. Понављам, нико осим Христа. Због тога је удаљењем од