Bratstvo

Њета. земља постала, „зла обитељ туге и жалости., „плачевна, долина“. Постала поприште немира, сукоба и арена, разврата. Олужба златном телету: жеђ за богаћењем, раскош, крађе, отимања, убиства, самоубиства и др. пороци постали су врлине садашњице. Таква привезаност земљи морала је довести човјечанство до данашњег жалосног стања, јер „све што блатној земљи принадлежи, то о небу поњатија нема.“ Посљедицу тога, видимо у опомени еп. Николаја, кров уста, Свечовјека ; „Тешко теби, Европо! Тешко теби, гордости бијела ! Да је морском пијеску проповиједано моје Јеванђеље хиљаду година, он би се дигао са дна, на површину и засјао би дијамантским сјајем. И земља. би постала достојна сапутница, осталих звијезда. А ти си почела, робовати својој мисли и жељи. Сама себе си осудила... Настају само дани извршења. осуде." Толики су гријеси наши, тако тешко бреме њихово. И само нас милост Божја може спасти. Још нас она. трпи. Ваљда ради ове мале дјеце, коју је васкресли Господ толико волио. Но, кога Он није волио, коме није праштао # Волио је и своје убице и ва њих се Богу молио. И разбојника, је привео оправдању, а сотника спасењу. И за нас се моли. И нама прашта. Али, чаша грјехова је препуњена, дванаести је час! Тргнимо се док још можемо ! Покајмо се у свјетлости васкрсрња ! Јер, и бесловесне животиње, често би се ужаснуле онога чиме се људи поносе и величају. Човјек је постао вук човјеку. Зашто % — питамо. Одговорићу ријечима св. Касијана : „Од жеостокости, среброљубља и тврдичлука богаташа ; зашто глад — од грамзљивости и сабирања блага." Отуда се на једној страни уништавају огромне количине хране, док се на другој гладује и жели кора хљеба. Милиони незапослених и ситне и нејаке дјеце беспомоћно пружају руке, да име се помогне, док срца могућника — богаташа леже закопана у тјелесних уживања, на коме је камена плоча богатства онемогућила додир са свјетлошћу и угушила осјећај милосрђа. За њих Карлајл каже: „„Калостан је случај кад човјек вјерује само у оно што може стрпати у свој џеп — ниже од овога, не може пасти умни човјек." Ти људи не чују благи позив Божанскот Учитеља. Христа Спаситеља: „Који иште у тебе подај му... и ко напоји једнога од овијх малијех само чашом студене воде... неће му награда пропасти“ (Мт. 5 42). Још мање чују Његове ријечи: „ЈБубите непријатеље своје, благосиљајте оне, који вас куну и чините добра онима, који вас тоне..." (Мт. 5, 44—45). Е, да би Свемогући Бог, силом васкрелог Христа васкрсао у данашњи дан и њихове душе и подитао из мртвила земљаности у царство вјечности. Нека, би анђео Господњи ес гроба у коме су сарањена њихова срца, подигао камени покривач страсти и сувишног попечења, да би, оварени благом свјетлошћу Васкрситеља постали синови видјела, те да их вали божанске љубави и милосрђа доведу у пристаниште васкрса и обнове. Својим васкрсењем, Христос нам је освијетлио путеве живота и осмислио његов циљ. У тој свјетлости живимо, њоме