Bratstvo

Маркоч из Булетића обрате се своме свештенику, проти Илији Боснићу из Врућице, да им прави молбу султану, ради дозволе, да се подигне црква у Прибинићу. Због тога, што је парохијска црква, св. Џетра и Павла у Врућици, далеко од ових села, те народ тешко долази до ње, нарочито у зимске дане.

Поменути прота обрати се о молбом Порти и Цариградској патријаршији преко дабро-бос. митрополије у Сарајеву и народног претставника у Отамболу Гавре Вучковића, Крајишника. Султан 1862 тодине изда, ферман и довволи зидање, али до њега, не дође, из различитих узрока и сметњи, све до 1899 године. Једна од главнијих сметњи била је и та, што је пре те дозволе свештеник Коста, Г. Душанић, ув помоћ и сарадњу народну, подизао из развалина и зидао манастир Липшње (у велу Лишњу код Прибинића) те догод се није поменути манастир (сада парохијска црква) подитао, није се могло приступити ни зидању храма у Прибинићу. Када је понова саграђен, од Турака спаљени и порушени липљански манастир, поче и зидање прибинићке пркве, коју подиже такођер овдашњи народ са својим попом Костом, а освети је 1900 г. митрополит дабро-босански Николај Мандић.

Иконостас је радио академски сликар Шпиро Боцарић, а план Шајдек. Посвећен је цару Константину и Јелени.

Царски ферман, којим се даје право за зидање поменуте цркве, а који се неоштећен чува у парох. канцеларији у Прибинићу, у преводу гласи:

„Наше царско Величанство гази султан Абдул-Меџидхан, син гави султана, Махмуда П.

Велеможном Господину П степена мојих чиновника; бањалучкоме мутесарифу (кајмакану моме заступнику); Велеученом и пресветлом Господину кадији и муфтији; Олагородноме Господину управнику среза тешањскога и првацима, града Тешња, нека, је на знање :

У бањалучљоме окружју, а тешањскоме срезу, становници села Прибинића, будући да су Моји верни, поданици, вере православне, а немајући своје богомоље, у којој би се Богу молили и служили свету службу, то су преко стамболскот православног патријарха затражили нашу царску дозволу ва градњу цркве у дужини 25. у ширини 16 и у висини 19 аршина, под именом „Аја Пурки“.

Те, пошто ја желим да свима мојим становницима, без разлике вероисповести, буде у свакоме погледу право и праведно, и то оним поданицима који су Мени покорни и признају подаништво, и још ако се буде поменута црква правила на земљи ораници или косаници (ерави-мирији) да се учува Моје царско право, где ће се правити и колико ће се одредити пореза то треба Мени у Стамбол јавити, јер тако захтева.

канун (вакон). Дажле, при градњи речене цркве, нека не буде.

никоме никакве штете, пошто Ми налаже Моја царска пра“