Bratstvo

узвикује : „Омрти не буди спора." Богатство, власт и чулна, уживања нису више задовољавали. Свијет је био пресићен од света. тога и тежио је за нечим вишим и чистијим. Чезнуо је за потпунијим унутарњим животом, ва душевним миром и трајним вриједностима. Сачувати и подићи своје морално достојанство било је општа тежња. Хришћанство је одговарало тој потреби стварајући идеал непролазне вриједности, коме је обиљежје предност духа и непрекидно морално усавршавање. Оно је показало свијету нов правац, За нов правац живота. и дало му потребне упуте зато.

Тај идеал непрекидног моралног усавршавања, личности, непрекидног остваривања љубави и правде међу члановима. људске заједнице далеко није остварен и задатак је далеког хода у развићу човјечанства. Зато ваља још дуго радити на моралном подизању индивидуе и друштва, на прочишћавању и препорођењу људске природе. Бескрајно је дуг пут који води овој сврси што ју је означила, религија која има под својим утицајем главни дио културног човјечанства које носи у себи скоро све тековине науке и филозофије.

Хришћанство обавезује човјека да у овом свијету непрестанот стварања и врења, постојања и еволуцирања иде и он напријед, да се без престанка морално усавршава. Оно му одређује правац али не поставља границе, него тражи од њега да. се диже до неба. Оно, као и наука, учи да немамо ништа, дефинитивно, за вечна времена на земљи, Да се живот појављује у све новом и новом облику и да је сваки поститнути резултат само ступањ са кога се има ићи даље и све даље. Тако је, по назорима Хришћанства и у свијету идеала и моралне обнове. Тежите Богу, будите савршени учио је Христов. Човјек је дужан да се што чешће одваја. од свакидашњих брита и послова, да потражи етички смисао живота, да се преко својих страдања препороди и тражењем Бога, нађе себе у овом цвијету појава, проблема и загонетака што га окружавају.

Но често се чује и одавно понавља мишљење да се сунце религије клони своме западу и са њом њени идеали и да на моралном подизању и у савршавању људи може да ради само наука без религије. Отуда питање да ли није за, морални прогрес друштва и напредак у знању непотребна. религија % Можда нам иде у сусрет вријеме безвјерја, (тако је недавно писао један франц. мислилац у једној посебној студији о том (Сиуаџ, Штећшоп де Гауепт)г Можда је наука у стању да у свему замијени и накнади потребу религије и да је сасвим потисне

На ово се питање не може с равлозима одговарати бев помоћи психологије и примјера историје или чињеница из посматрања људскога друштва. Религиозност је један од битних елемената човјечије душе који прожима сав унутарњи садржај свега његова бића. То је снажан и моћан доживљај, једно осјећање који често стихијски дјелује и заноси. Некад

пе