Bratstvo

== 19

Један је страшан случај још више потврдио чудстворну Савину моћ, кад је имао да се покаже као заштитник невиних и судија преступника те штитом молитве сачува. свој крај од крвопролића. Стеван даде склониште код собе у Србији једном рођаку бившег бугарскога краља Калојана. Тај је краљ изненада погинуо, кад је хтио разорити Солун користећи се приликом, што ву Франки сружјем освојили Цариград, али су сви говорили да му сам великомученик Димитрије није дао да се прикучи њотову граду. Име бугарског кнеза, који је тражио за. се заштите под Стевановом руком од гоњења новот краља Борила, бјеше Стрез. Борил се бојао војничких врлина, Стеванових и његове блиске родбине с умрлим Калојаном. Он се је неколико пута обраћао српском владаоцу час му нудећи дарове, час пријетећи да му се издљ Стрсев; али побожни Стеван не само да није хтио пристати на такво подло дјело, него -је свог штићеника сматрао као сина, и, шта више, назвас га, је својим братом по крштењу, запечативши ту духовну везу заклетвом на. јеванђељу, без обзира на то, што је многа властела упозоравала Стевана на опору ћуд п крволочност тога бутарског ивбјеттице. Стеван се служио његовим утицајем и родбинским везама; не ди ли привукао под своју лржаву неколико малих бугарских пла далаца који су кнезовали око Солуна и Охрида.

Сава с тутом чу за братово спремање и крвепролиће које се очекивале. Пун духа Христове љубави он се сам јави да оде у непријатељски стан како би смиреном ријечју умирио непријатеља. Родбина га са страхом пусти, али се Сава, само Бога бојаше. Храбро ступи у непријатељски стан, а Стрев, који га познаваше из братова двора, срете та с почашћу и чак му паде пред ноге молећ за блатослов. Преподобни поче да слатким ријечима увјери тврдоглавца да се прође свејих зала напомињућ му пређашњу љубав и царску дарежљивост Стеванову, али не могаше дирнути камено срце ни лијепим начином ни пријетњама гњевом Божјим, који се диже на њега, па најпослије рече: „Кад се уздаш у своје оружје и не примаш добра савјета, сам себи спремаш пропаст. Ми у Господа полажемо своју наду и не. страшимо се твојих чета; Господ ће нам судити“. Тако се они растадоше, а Сава вратуивани се у свој чадор завапи Богу свог оца Симеона да Ов погледа на Своје слуге и стиша непријатеља и окрене на њега њетово оружје. Не дочекавши зоре у непријатељском стану преподобни ноћу крену натраг, а исту ноћ чуше се страшан лелек и тешко јечање из шатора бугарског властелина. Браво се скупише слуте око њега и нађоше га на постељи прободена његовим мачем. „Грозан младић“, рече он, „који се кава као Савин посланик нападе ме у сну и исукавши мач прободе моју утробу . Он мољаше да пошаљу људе за преподобним да га моле како би оздравио, али њега већ не ститоше, па тако незахвални Стрев остаде бев сваке помоћи и испусти своју погану душу. Његово се уплашено

и