Bratstvo

= 169 —

их ми знамо, видимо ли и разумијемо ли изворе наше народне снаге % И у чему су они 2

Али сад је Шмељов одговорио на то јечање, тужни јаук наше народне савјести; ми знамо изворе наше народне духовне снаге. Ми их признајемо као прије, ми смо им вјерни, од њих живимо, те се нећемо никад од њих удаљити. Све тегобе наше природе, сва искушења наше историје, све мучна задаће наше релативно младе, али моћне државности — ми преживјесмо захваљујући томе што смо се у трепету душом приближили Богу, те од те молмтвене близине добивамо: 60дну савјест, мудру трпељивост, титу марљивост, умијемо опраатата пч токоравати се. И још нешто дубље и светије душу увијек отворену утицају Божјег духа, душу дјетски товјерљиву, искрену, добру ч са смиреним покајањем, дар вјеровати срцем и расвјетљавати зрацима те вјере све своје, п живот и труд и природу и саму смрт. Такав је био дух Русије, дух православне Русије. Она је чврсто непоколебљиво вјеровала. да. близина, Богу даје не само правду која на својим вртупцима води светости нето и моћ, животну моћ, и најпослије побједу пад својим страстима, над природом и непријатељима. (0, страшне и поучне слике. Руски је народ све то одједном изгубио, — и близину с Богом и власт над страстима и снагу народног отпора и органску слогу с природом. И како је то све за, трен, заједно изгубљено, — тако ће се заједно и полићи.

Ето то је духовни видик, то је историјски задатак и оквир у којима се је јављала! и постала књига Шмељова, То је смисао њезине појаве, њезина, филозофска и народна замисао. Али као умјетнички производ, — она није филозофска трагедија, него лирска пјесма,

Кад читам ту књигу — и први и други и трећи пут (а њу свакако требало би имати и увијек јој се враћати, тјешити се, чистити и њом се лијечити) — и не пада ти на ум да је то „књига“ већ видиш саму Русију, народну Русију, православну Русију, московску, замосковску, у свој њеној карактеристичној ширини, у свој њезиној историјској мирноћи, У оној чудној мјешавини безавлене озбиљности, строге простодушности и лукавог хумора. Не, мало је рећи — „видиш“, живиш у њој, с њом, њом, осјећаш јој душу, чујеш. уздахе те те душе, учествује у светковању њених празника, молиш се с њоме, страхујеш, радујеш се и плачеш.

Велиги вјештак у ријечима и сликама Шмељов даје овдје у највећој простоти најњежнију и незаборављену обраду руског народног живота, тим ријечима и сликама не можеш се начудити, машштом их гуталп, уживаш у њима и тек што си се у души обрадовао, одмах су ти уста пуна ријечи: ето весело. „у марту капљу стреје", да сунчаној свјетлости „нижу се златне зраке“, а на тргу чује се „купусни кисео мирис“, „одјекују ударци сикире“, „лубенице пуцкају“, „прни се каша, као „јата врана на небу". А тај „посни трг“... А, мирис и молитве о Праображењу. Па, онда оно чудно купање у леду на