Bratstvo

–— (194.

— Ох, ђецо моја, ђецо моја, кад ли ће се дочекати, и ко ли ће до–

чекати, да се обнови »Црквина« наша, и да се подигне порушена светиња наша !

Ове речи једнога побожнога хришћанина, доброга Србина, и угледнога домаћина, изговаране често, у религиозно-надисналном заносу његовоме, изгледа да су се највише дојмиле његовога сина Неђе, малога неовећег чобанчића, који је скривен негде у бупаку, проматрао и слушао ту велику жељу оца свога.

Мали Неђо Цвјетковић зажелио је још тада, и заветовао се тада, да подигне цркву на »Црквини«, да испуни жељу оца свога. И време је хуком пролазило, и ссбом носило успомене ин догађаје, као и Јадар што хучи и носи камен по камен са рушевина на »Црквини« старој. Али као што су црквени темељи на »Дрквини« старој укопани дубоко, у срцу, »Црквине«, тако је и жеља Неђе ДЦвјетковића, остала урезана дубоко у срцу његовоме. Она је расла заједно са њим. После рата Неђо Цвјетковић наставља рад почившега ода свога, постаје марвени трговад. Али не остаје дуго у тој трговини. Као промућуран и бистар увидео је сву истинитост народне мудрости: »Жив мал мртав трговац«, зато је напустио ту трговину, и посветио се оној другој трговини, у којој је, опет по народној: »мртав мал жив трговац«, посветио се је трговини са дрветом. У тој трговини имао је успеха добра успеха. парочито са ораховим пањевима. Пред абесински рат орахобо дрво било је добило добру прођу и велику цену. Талијански трговци били су се размилили тражећи ту робу. У највећем јеку те трговине, проглашене су санкције против Италије, талијански трговци су се повукли, граница је затворена. На пијаци ораховим дрветом, која је нарочито била прометна и жива у срезу власеничком и сребреничком, завладала је паника. Роба. је стизала, а трговаца није било.

Неђо Цветковић, неписмени сељак, неквалификовани трговац, у овој ситуацији, знао се је боље снаћи сд многих квалификованих тртовада са трговачком академијом. Он и ако није знао читати новине, слушао је шта причају они који читају новине. И брзо се одлучио, шојавио се на пијаци. И, што је нарочито карактеристично, појавцо се на пијаци без свога капитала. Као поштен човек, предузимљив и добар радник, лако је дошао до кредита, и почео је робу закупљивати и капареисати. На државним путевима Власеница—Зворник—Оребреница, по“ чели су расти читава брда орахових пањева Неђе Цвјетковића. Санкције су међутим још увек биле на снази, трговаца са стране није било, роба је лежала и чекала, а повериоци Неђе Цвјетковића ншчекивали и тражили, да им се позајмљени новац врати, да им се продата роба исплати. Ситуадија ни мало завидна. ни лака. Неђо Цвјетковић не очајава, он ради и моли се Богу и своме светоме Великомученику и Победоносцу Ђорђу. Рад и молитва. помогли су. Помогао му је и патрон дома његовога. Свети Великомученик и Победоносац Ђорђе, учинио је, да и Неђо Цвјетковић, мали работник и мученик у раду своме, изађе као победоносац. Кад се нико није надао, тако рећи преко ноћи, Неђо Цвјетковић постаје богат човек. Долази у везу са трговцима, богатим Ениглезима, продаје им своје лагере орахових пањева, и постаје богат човек.

И сада када је постао богат човек, Неђо Цвјетковић не заборавља, на завет свој, на жељу оца свог, на подизање цркве на »Црквини«. Не заборавља он на завет свој, јер се је бази због тога завета и одлучио на горњи, тако ризикантан, посао, са тврдом вером, да ће у послу успети, и да ће цркву подигнути. Зато се је одмах и одлучио да испуни гавет свој, да подигне цркву на »Црквини«. За времо подизања ове своје задужбине, Неђо Цвјетковић припремио је три значајне светковине. Прву, пре годину дана, када се свечано обавило освећење темеља

па