Bratstvo

— 210 —

човечанства остварила не само идеја него и страсна воља, човекобоштву, жеђа иманентног апотеоза човечанства и к0начног устројства уиме човека. Та се воља откривала у остварењу неслободе, у стварању „мравињака“, о страсној трови о Кристалном дворцу. Достојевскога је више привлачио западни човек нето западна култура. Њега је узнемиривала западна сета, противречност западног или европског духа. Он је предвидео и претстављао метафизичку, релитиозну, мистичку болест тога духа. Смисао ове болести он је видео у саблавни о слободи и затим о саблазни о Богу. Јер веровати и примити Бога немогуће је на други начин него у слободи. Метафизичко или мистичко тровање западнот живота Достојевски гледа у живим људским ликовима. И у њима он оправданије и очевидније види и претставља ту метафизичку историју људског духа, ради које се жалостило његово срце него ли у историским схемама или публицистичким критикама. Достојевски је волео Запад. И не само стота што се многоме научио у западних мислилаца и истраживача, не само стога што је видео и осећао на Западу другу отаџбину руског духа.

И ради тога не што је историја неминовно сукобљавала Русију са Европом тако да иначе и не може се јрешити руско или православно питање мимо решења питања, Европе. Достојевском је у томе била не историска неминовност него хришћански дуг. На Западу није потамнио лик Спавитеља, У самом одрицању од Христа, у самој болести хуманитарних саблазни Запад остаје за Достојевског хришћанским светом, И овде се Бог бори с ђаволом и поље борбе јесу — срце људи... Достојевскога је узнемиравала туга и пропаст западног човека. Он се од ње не може отргнути, јер се овде решава судбина људских душа... Поново уиме љубави и саборности, уиме човечанског братства Достојевски се стреми васеленској синтези, скидању европских противречности... И у томе се показивала, пре свега, његова, напрегнута, активна љубав према човеку... Достојевскога често називају и до сада „жестоким талентом“. И то извесно, што страшно и тегобно товори о човеку. Најстрашнија је њетова приповетка тада, кад он претставља човека у љутњи и тучи, у огњеном вихору страсти и искушења — најстрашнија је његова приповетка тада, кад он са пажњом која, се не опонаша претставља мртво таласање распалог духа, пустош палих људи, Кад они показују страшне ликове небића.

Такав је Ставротин, Тихо бешњење и немоћ страшнији су од саме буре. Но и над овим небићем звучи свечано и непобедно Осана. У тој Осани највећа је тајна До-