Bratstvo

= 222

међу свима створењима. Тако је исто просто природно и раумно, као што други кажу: „умрећу, Он говори васкренућу.“ И људи су овоме поверовали и, вероватно, вероваће, можда и мањи број, до свршетка света.

„Изнад свега си Ти поставио слободу , каваће Христу „Велики Инквизитор" Достојевског, претеча Антихриста. Оло«бода њихове вере била, је за тебе најскупља од свега...

Зар ниси ти говорио: „хоћу да вас учиним слободнима"! Чудом ниси хтео да заробиш човека... жедан си био слобо-

дне вере, а не чудесне, — слободне љубави човека, а не ропскот усхићења пред свемоћу, која би га за свагда пренеразвила." Да ли ће се свет спасити или погинути, нарочито сада, као никада, зависи од тога да ли ће он примити или одбапити пред лицем завојевача — Антихриста — ову непознату проповед неповнатога: „Ако вас Син ослободи, заиста, ћете бити слободни.“ И сада још само непознато име Исуса Незнаног остаје Ослободилац — Спаситељ.

За ово име зна Џавле, који зна, као нико међу свима, „свецима, што је у ствари слобода Христова.

„Христос је ослободио мене од закона... смрти. Јер су створења подложна пропадљивости (не по својој вољи него збот онога који их подложи) са надом да ће се и сама опро„стити ропства распадања.“

Христос треба да царује докле не положи све непријатеље под ноге своје. А последњи непријатељ који ће се уништити биће смрт." „Где је, смрти, победа твоја, где је, смрти, "жаока твоја • |

Радост ослобођења од ропства закону код Павла је радост изненада ослобођеног или одбеглот са робије човека.

Џетар, Јован, Јаков — сви ученици Христови већ су навикли на ову радост, чак што више били су и заморни "због тога.

Али је дошао свима Павле и почео је на нов начин да "се радује, открио је извор нове, још потпуно неиспитане радости: „ко је у Христу, тај је ново створење“, старо је све прошло, а сада је све ново." Радост ова је нова, ничему није „слична и та њена новина заслепљује, плаши остале ученике:

„Павле се старао да се приближи ученицима, али сви «су га се бојали, не верујући да и он постаје ученик (Христов).

Вечност закона и његова привременост — то је сагласна, супротност — антиномија — и код самог Исуса као и код Павла. „Док небо и земља не прођу неће нестати ни једне јоте, или једне саме црте од слова закона, а да се све не испуни," Ово је једно тврђење: закон је вечан, а ево и друго:

Ра