Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

било икаквог огледалцета, она би видела да јој је лице ЈЕ врло свеже и румено узпркос свему што је јуче преживела .. Срећом за њену екрушенсст у целом манастиру не беше ни најмањег огледала и она већ хтеде да пође да буди своје владике, кад на једној столици поред умивасвика угледа Једу црну расу од ксстрети, једну сниску, мекану камилавку и пар црне обуће.

„Ах да, мајко Теодссијо ! — насмеја се Марија, и имаш право. Моја хаљина истина је црна, али је од аксамита, а ке од кострети, и не иде само до чланака, него се, буди Бог с нама, вуче за мном, да би двородржице имале част да њен реп носе. То би саблажњавало твоје смирене сестре, ако не све, а оно бар некадашње властеоке, које су се свако несиле. п Марија брзо скиде и баци своју хаљину па навуче ону од кострети и опаса се прном врпцом. Затим седе па изу своју дрвену обућу, тај последњи знак краљевског доетојанства, и стаде обувати прну, при чему је гунђала.

—_ — Чудо ми није спремила опанке Али да; то је у свој кући велико одликвање, које треба најпре васлужити дугим испесништвом као и онај прстен којим се псстрижена калуђерица венчава за њиховога општег женика, Христа ! “Кад је камилавку метнула на главу, беше у искушењу да је мало накриви на десно ухо, јер је помислила ,Кад би на овом малом калпаку било само једно бело перо, изгледала би као какав млад витез“ ; али она брво напусти ту грешну мибао и натуче камилавку до очију.

У тај мах уђоше њене владике тако исто прерушене, па кад угледаше краљицу, оне стадоше готово уплашене.'

Марија се умало није на глас насмејала, када је видела како изгледају њене до јуче тако гиздаве владике; али она је умела да влада собом, она никада није испадала из улоге, коју је на себе узела. да то и она прекрсти руке на грудима па само рече:

— Хвадимо вашу ревност миле моје. Ми смо тек мислили да пођемо будити вас, а ви сте већ готове. Тако треба увек да буде. Хајдемо у цркву.

И оне виђоше низа стубе и упутише се. цркви.

Изгледаху, ни узми ни остави, као праве калуђерице...

165