Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— За опроштење свију грехова, које икада учиних и говорих, помислих или пзведох, долазим Богу, цркви и вама свима ! -

На то сви Кршћани одговорише у ЊЕ rac:

Да вам буду опроштени од Бога, од нас IL OJI цркве, а просимо Бога да вам опрости ! i

Сад настаде утеха.

Дед узе јеванђеље и положи га на Богојеву главу, а сви „добри људи“ метнуше сваки своју десну руку на њега, и очиташе шест пута молитву ,оче наш“. датим Дед прочита један одломак из јеванђеља, па онда наста опште мирење. Један другог пољубише попреко у уста, мушкарци између себе, а жене између себе.

Најзад очиташе сви још два пута „оче наш“ п обред „утјешенија“ беше завршен. Босанска црква имала је једног Кршћанина више, а сладострасни Богоје беше постао „савршен“

Прелазак у босанску дркву једног тако крупног властелина Душановог, као што беше војвода зетски, био је тако велики добитак за богумилство да су и државни и црквени поглавари Босне остали у Кључу докле год није Богоје постао прави Кршћанин. Бан је давао ручак у част новога стуба његове вере, па је тек онда отпутовао у своју престоницу, у Бобовац. При растанку „с Богојем Стипан му је још рекао: „Сада ћеш тек разумети за што не примисмо понуду твоју и твојих друrona” a Богоје га благосиљао ва то његово велико Кршћанство. И Дед је хтео да чиме год одликује човека, за кога се надао да ће босанску веру проширити по делој Зети, али он га није звао на свој посни ручак, него га је духовно нахранио пре него што се са њим растао. Поклонио му је врло драгоцене преписе готово целе ондашње“ богумилске књижевности. Дао му је рукопис Хвала хршћанина, који је писан за верника Хрвоја, плу коме беху четири јеванђеља Матеје, Марка, Луке и Јована. Дао му је Апокалипсе јеванђелисте Јована и других апостола, за тим дјејанија светих апостола и

108