Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

он се нађе на горњем трему, врата се за њим затворише, а он само се прекрети од чуда.

— Што се кретиш Хрељаг — упита некакав познати глас са трема.

Хреља угледа великог логотета п неке људе с њима.

— Како да се не крстим, брате, кад ето ме краљ изгура из своје кљети сопственим рукама.

— " Не може бити! А што

— Не знам, брате, да ме убијеш. Донео сам му најрадосније гласе из Трнова, хвалио сам се дочеком, који нађосмо на двору дара бугарског, п како му је цар радо обећао дати своју сестру, п тек ја почех да хвалим ту јунак-девојку, и Бог зна како, док тек из цареве књиге испаде ево оволицно парче пергамента, а Краљ га зграби, па онда мене за оба рамена, па ме изгура, ко да ја нисам протосеваст него његов Лазар пили Угљеша... =

— Ко зна — замисли се Јанићије а једва задржа један осмех на уснама — можда је оно парче пергамента исписано руком његове веренице, па високо му краљевство није хтело да тако вељи господин све српске земље и поморске, као што је протосеваст Хреља види како изгледа Краљ, кад је млад и кад је заљубљен 2..

__Хреља само зину од чуда.

— Бог и душа, то ће бити. Е, да опрости Бог и та твоја хаљина, баш си ђаво. Није друго, него то ! — рече протосеваст весело, затури калпак са челенком на потиљак, па оде весело низа стубе.

Јанићије с оним људима оста на горњем трему. Он је истина могао ући код краља кад год је хтео, али сада волео је причекати док га не зовне. За то вел. логотет настави свој разговор са господом судијама и номицима, који на позив краљев беху дошли у Сврчин.

Душан је оставши сам у својој пространој кљети читао, не читао него оно гутао неколико речи на оном „оводицном“ писамцету.

Ево шта је у њему писало: |

„Сунцу моме до неба хвала, што је својим топлим зрацима први пут загрејало и раскравило емрвнуто

107