Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

срце у мене сиротице, која се нисам ни мајчине љубави нагрејала. И да му је знано да Јелена Страцимирова много мисли на лепе обичаје, који владају на његовом сунчаном двору, пи да онај сјајни претен није више у тамници, у коју га је она онда бацила, него се блиста на њеној руди, и она га љуби п дању ц ноћу“. ваљубљени младожења љубио је то парче пергамента, на коме је та рука писала што носи сада његов претен, - | — Али сад — рече Душан псакри прво писамце

своје веренице у недрлма — сад, весело на посао ! да тим пљесну длан о длан и викну: Децо ! =

Као из вертепа пекочише из најближе кљети краљеви пажеви Лазар п Угљеша.

— Зовиште ми великог логотета !

— Он је већ у трему високо ти краљеветво ! — рече Лазар Припчев па с Угљешом отрча вратима те их рас_ клопише, а Угљеша викну :

— Велики логотет нека ивволи пзаћи пред високо му краљевство !

Јанићије уђе и поклони се краљу, а пажеви пзађоше и притворише врата за собом.

— Здрав освануо драги Јанићије! Добре гласе донео нам је протосеваст Хреља. Ево шта одговара Бугарска на нашу књигу ! |

Велики логотет уве свитак из краљевих руку разви га и стаде читати гласно:

„Господине ми брате !

Велику радост учинио синам твојим одговором на књигу којом ти објавих како је воља Божја била, да ја недостојни роб Хрпетов, заузмем престо Крума п Самујила, јер у том одговору не само да си ти први христољубиви краљ који ме је признао за цара бугарске земље, него си одмах дао доказа ц о твојој искреној жељи да утврдиш мир п благо-

тање у моме царству, јер сп наредио да несрећна царица Ана е децом не остану у родитељскоме дому, него да остатак живота проведу изван српске

108