Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

свога вереника, па макар он не био краљ, него убоги себар, није нашла за потребно да братовљевом писму дода ни једну реч одевоје руке...

Душан поцрвене до иза ушију, маши се у недра, извади писамце своје веренице пи пружи га свом великом логотету с речима:

— Ти све видиш, опасни човече и оно што је најскривеније. Па кад се од тебе ништа неда сакрити, ево ти чак и оно што ми вереница пише !

Јанићије се дубоко поклони, узе оно „оволицно прочита пажљиво, врати га краљу п погледа га са сузама, које се заблисташе на његовим трепавицама и полако падоше у његову проседу браду, па рече:

— Опрости еветла круно, што сам дрзнуо додирнути п оно, што се не тиче логотета, п благодарим за нов доказ твоје милости, што си ми дао да и ово прочитам, што се не тиче краљевства него само ваших срдаца, јер ја сам до сада самс знао да је вереница високор ти краљевства врло мудра жена, а после ово неколико врста њеном руком исписаних, које ми натераше суве радоснице на очи, срећан сам што знам да наша будућа краљица има и нежно срце и лепу душу, и да ће према томе бити добра краљица! — и после ових речи Јанићије се маши руке Душанове, али краљ му не даде руке него на загрли и целива у чело па рече:

— Драги мој Јанићије ! Знао сам ја да се нећу кајати ако ти покажем и оно што је само за мене — па мећући Јеленино писмо опет у недра додаде: А сад је доста било разнежавања ; нас двојица имамо и озбиљног посла. Пошто се из књиге цара бугарског види, да смо сигурни са бугарске стране, пошто Карло Роберт лма сада само једну велику бригу, да угоди своме папи, и да покатоличи целу Босну, те нам не прети никаква опасност ни од Угарске ни од јерееима равривене Босне, то ми сада можемо окренути сву нашу пажњу на југ 2

— И ја тако мислим светла круно !

— Па да одмах зовнемо и Оливера п Бућу, да видимо шта и колико треба војеци, пи колико може наша ризница одмах поднети 2

1