Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— Слушао сам много добро о теби. Ви остали радите на великим трговима 2

Један беше у Брскову, други у Новом Брду, трећи на Руднику.

— И вама се хвале сви которски и пи тр“ говци, а и наши Саси. Мило ми је што ми се дала прилика да вас и лично познам. Позвао сам вас да сабеседујемо о пптањима, која се тичу суђења и закона у нашој земљи. Изволите сести.

Сви поседаше око краља који беше узео Јанићија и Божидара себи ув колена.

— Биће вам познато господо — рече Душан — да ја налазим да само правда држи земљу и градове. Без правде нам ништа друго у животу не вреди. Ја хоћу да је утврдим закочима тако, да сваки Србин и приморац буде без бриге за свој живот, за своје имање и ва свој образ и да нико никоме не учини насиље, а да за то не буде тако кажњен, да ни њему нити икоме другоме може пасти на ум да учини сличну неправду. Реците ми како су се до сада развијали судови и закони у нас, како данас стојимо с њима, и шта би требало поправити, допунити или ново завести ?

Ово питање беше тако изненадно и крупно за номике, који су се бавили махом бележничким песловима, трговачким уговорима и парбама, да се сва четворица мало збунише и погледаше у судије. Божидар им одмах прискочи у помоћ.

— Као закони — рече велики дворски судија важили су у нас испрва само народни обичаји за суђење. Доцније, у повељама, којима ву наши краљеви обдаривали поједине манастире, којима су потврђивали трговачке уговоре, у повластицама које су давали Сасима, почеше ве налазити и одредбе о суђењу и споровима, и те одредбе, пошто их утврдио сабор све српске земље, постадоше законске одредбе. Врховни судија било је краљ. Он једини судио је и пресуђивао за неверу, запровод ономе који је помагао насељенику или робу да побегне, за вражду, хоћу рећи за убиство и задавање рана, за питање сепствености, над човеком

115