Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

почастима у један женски менастир и то ве на постриг, него на ктиторско живовање. Тако исто је великодушно поступао пи са свима старим велмужима, који су се с његовим оцем борили противу њега. Не само да им јео оставио све њихове баштине и достојанства, него се је после крунисања, при дељењу награда, више старао да задовољи своје противнике, него своје Иријатсљо. - -

— То је погрсшка, у коју улећу сви нови крељеви, рече Гиљом — а то је погрешка, која имсе брво свети. Говори, говори, та мо ствар живо интерссује.

— У томе је Душан тако далско ишао,-да је чини ми се за срце ујсо војводу зетског и два властелина из ових крајсва, за којезнам, дасу му били најодавији пријатељи још од када је дошао у Зету за младога краља, па до победе на Неродимљи. Чини ми се велим за то, што нисам са том тројицом гсворио, те да поуздано знам да је тако, али биће да је тако, јер што Душан у оком силном свету, који се беше слегао у Сврчиву и околини, није ни приметио, то сам ја, који сам на све пазио, добро видео, а то је да она тројица, пселе равдавања награда, нису хтели остати ни па ручку у Душановом двору, нису хтели иш да се опросте с Јраљем, него су појахали коње и гладни одјурили из Сврчина.

— То је она погрешна логика свију нових владара „Са мојима ћу лако, они су се за мене компремитсвели, они кемају куд, они ми морају сстати верви, него да ја гледам, да моје противтике претворим умоје пријатеље“. значи, да Душан ипак нијс тако мудар, као што га његове удворш це хвале. То је врло добро ва интересе наше своте цркве. Ту ватрицу кезадовољства, коју је Душан тако лакомислено ваталто, треба пошто пото разбуктати у велики огањ. Војводу Богоја знам, његова је жека патарсика, а по најновијим извешћима кеших фратар. као да пи он шурује са том кугом у Бески. Ако је тако, ona ће већ он, као верник поганога бугарског попа Богумосла, бити мстријатељ гонпоцу њихове јереси. И тиме се ваља користили. А која су ола друга двојица, брате У Христу 2

172