Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

__ Тако би свак; помислио. И ја бих ишао за вођом који вели да зна плићаке, јер чим бих опазио да и њему иде вода до појаса, ја бих најпре расекао главу

таквом вођи, па бих вратио моје. људе натраг.

__ Тако је мислио и Берко — насмеја се Головло грохотом — јер он није знао као ја, да је Бог од Драгоште до красовске шуме наместио хумке, као што по градовима кад је велико блато намештају људи камење п опеке, те се прелази преко улице 6 једног камена на други, па пролазник скоро и не окваби обућу. Ја сам скакао с једне хумке на другу, тако да ми блато није досезало ни до пола листова, а Берко и његови људи клизали су преко сваке хумке све дубље у блато. Тек када се заглавише до појаса, видеше да нису чиста посла, али у том тренутку Властелин Војислав пи Милтен, који с нашим људима беху бакривени у красовској шуми, стадоше их гађати једнога по једнога као јаребице. Тада се Берко предаде, да му не гину у залуд људи п стока. Тако је било.

— Слушајте јунаци! У Радошти је данас остала на преноћишту једна сатња оклопника, које Иродовци шаљу противу нас. Би ли се вас двојица поувдали, да ми скинете с врата ту џгадију, док нам не стигне и остала војска = — упита Богоје.

Головло се није дуго равмишљао, него одмах рече.

__ Ако ми даш какав белег, по коме би сатник тих оклопника добио вере у мене, ја ћу их све са њиховим грдосијама од коња заглавити у густоме блатишту, тако да не могну мрднути ни напред ни назаћ !

_—_ А ја ћу их, рече Пожрипита — побити све као мачке, ако ми даш педесет стрелаца, да их још поћас одведем у кравовеку шуму. |

— Ево ти — рече на то Мрдеша и предаде Руђену један вамотуљак, који је извадио уза појаса — печата, са којим ме је Жупан Зетски звао на суд. Ма ко да је ватник иродовских оклопника, 01 ће познати тај печат. Реци му да “ве је упан послао, Да га проведеш кроз олатише,

199