Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— То је мени доста — рече Головдо, па уве замотуљак и завуче га под поставу своје гвоздене капе.

У тај мах уђе у собу војводин брат.

— Слушај Петре ! Избери одмах између мојих људи педесет најбољих стрелаца п предај их овоме јунаку овде, да их још ноћас одведе онамо куда сам му наредио...

— Мора ћу их дићи са појединих стража.

— Ја ћу пх заменити мојим људима — рече Мрдеша п оде с Петром.

Сад се Богоје окрсте Милтену m Руђену па им рече:

— Пођипте са срећом. Ако ми добро евршите овај посао, даћу вам ва сваку продовеку главу по два млетачка влатпа перпера, и поставићу -вас за сатнике у мојој војеци. i |

— Не брини ништа војводо !

Небо, које је последњих десетак дана било натуштено, као да се неће никад више разведрити, ссвану сутра дан ведро, као да није земљи претило новим потопом. Над Радоштом грану сунце, које је растеривало п последње остатке поцепаних облака.

Сатник Георг био је већ на коњу пред својом сатњом, која беше готова за полазак.

Палманов синовац није веровао својим очима. Он се подиже у стременима да боље види, али после неколико минута очајног вверања на све стране, он се зловољно опет спусти у седло па само прогунђа за се:

— Та то нису више блатишта, то је право море.

Мислио је шта да ради 2 Од пута, којим је дотле пролазио, нигде ни трага. До красовске шуме и до Орловскога стеља све притисла вода. На запад не може се ни догледати обала тога повог језера. Најзад у тој исдоумици вихцу :

= Педесет напред !

Волф п Кокрад ободоше своје коње, па одгалопираше до свога шефа.

200