Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

Али тек људи стадоше откопчавати оклопе и коњеке челичне грудњаке а ла красовске шуме удари права киша од стрела.

— Издаја ! Заседа! Назад! Опасавај се како ко MOJO |

— Говорцо сам ја — виче Конрад борећи се са својим коњем — да не треба веровати онаквом зликовцу !

Наста једна гужва у оном дубоком блатишту да је страшно било погледати. |

Међутим Милтенови људи из шуме на тенани "гађају стрелама.

Неколико коњаника самртно рањених паде с коња. Ови коњи окретоше назад п «с очајним напрезањем лепливаше из каљуже. -

— Погибе Франд !

— Потону Милер !

— Овамо Конраде !

— Где је сатник 2

— Овде сам Волфе. Придржи ме, ја сам рањен !

И одиста Георг беше међу првима рањен, јер су њега нарочито из шуме гађали.

Са нечувеним напрезањима успео је Волф да извуче свога младог команданта из Блатишта, да га однесе у Драгошту, да му извуче стрелу из ране и да га превије.

Дотле је Конрад спасавао колико је могао људи и коња од сатње.

Кад се п они вратише у Драгошту Георг једва тујним главом упита колико има мртвих ?

— Петорлца погибоше, петнасст их је рањено. Од коња само су се два удавила.

— Конрад нека ес стара за људе и коње, а ти Волфе чим мало одмориш п еебе п коља, јаши па у Сврчин. Јави нашем команданту како смо страдали са моје луде главе, и нека нареди ко ће од вав примити команду над ватњом ако ја умрем!

— Не дао Бог, нећеш ти умрети сатниче — тбшто га је Волф. — Не умпре се од сваке ране, а ка-

8)

o

0);

[