Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

РВ

Богоје се рукова са својим најамником а овај подиже три прста своје десне руке у вис па се стаде свечаним гласом ваклињати |

— даклињем се да ћу мога новога Господара, војводу Богоја, поштовати и бранити у миру и у рату, заклињем се, да ћу бранити свако његово право. Твој _ сам војводо срцем, кожом, месом и костима, п ако теу свему не послушам, нека ме ђаво однесе !

Сада Хане клече пред Богојем па рече:

= Моме Господару дужно поштовање. Буди ми добар Господар, као што ћу ја теби бити добар слуга, тако ми Бог помогао !

— Устај. Сад си мој човек. Хајде с нама да вечерамо пи да видим на какав посао треба прво да-те употребим. |

да тим се окрете онима што су га довели:

— Братите се у ждрело п реците Мрдеши да похита на наше веће.

Тек што је Богоје ушао у кућу и са својима засео у великој соби, а догоди се нешто са свим неочекивано.

„Губаво“ стакло на северном прозору на један пут прену у комаде, а једна стрела у исти мах паде п звекну на каменом поду собе.

— Шта је то2 — повикаше многи и пођипаше на ноте изненађени.

— Мало необичан гласник — рече Хане мирно, устаде, дохвати стрелу с пода и пружи је своме господару, па опет седе рекавши : — Стрела је најпре прободена кров овај комад пергамента па је онда с лука одапета. Очевидно онај којл има нешто да јави моме госнодару није могао ни сам ући у град ни послати кога свога.

Сада се нико није више чудио. Ови опет поседаше. Богоје пажљиво еклде пергаменат са стреле да га не поцела, па га је дуго читао, п ако на њему беше само ово написано : | |

„Ja сам са мојом војском из Отона стигао врло олизу Орловца, али не могу ни сам ући у град, а камо ли провести моју војску у љега. Момеђу нас је већ Оливерова