Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

носио целог свог живота уобичајени „законити поклон“ и то три пута сваке године, -о Васкрсу, о Божићу и о покладама, ако буде сакрио m за себе задржао нешто од црквеног дохотка пили ако буде свога властелина наговарао да тај доходак од цркве измоли!

— Зар има и тога 2 — зачуди се краљ.

— Има —- осмехну се Данило једва приметно, па се онда окрете Доберчу : А зар ти не обрађујеш своју баштину > Други свештеници нису само сопственици свога свештеничког стаса, него ва осталу своју вемљу подносе и све бедбе. -

— Дасно је онима — рече Милачевић — којима је од оца остала баштина макар само онолика колико износи свештенички стас, а камо ли онима, који пмају још више земље. Они могу певајући да сносе све терете, који су везани за земљу и да иду на бедбу (кулук)и своме властелину и Краљу господину. Али мој је отац био мали себар, — који мп није могао оставити ништа у баштину. = -

— А шта радиш са оне три законите њиве — упита Данило — које сваки властелин даје свакоме свештенику на својој земљи, који нема своје баштине 2

То дају само они господари. земље, који имају душе, али мени мој властелин неће никако да одреди моје жребије. За то сам п дошао до тебе светости, не би ли га ти нагнао да ми учини по закону.

— А што се ниси најпре жалио твом епископу, да „он опомене твога властелина на његову дужност 2

— Жално сам се неколико пута нашем светом, и он је неколико пута опомињао мог властелина, па никакве помоћи. Он не да мога жребија па не да, и већ ми је дошла душа у подгрлац, па да не би огрешно душу и учинио какво зло, ето сам дошао да још тебе светости вамолим, па ако п то не помогне, да идем у свет са својом спротињом.

Овде се Душан намршти и упита,

— Како је пме томе твоме бевдушном властеминург

— Он се зове Каравида, и он се хвали да докле је њему његовога пријатеља краља Душана и његовога

14