Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

На вратима се зукобио са двородржицом, који хиташе да јави краљу:

— Иде светитељ Јанићије, светла круно!

Душан одмах изађе не само из своје собе Ba рад; него сиђе са првог спрата низа стубе, па похита у двориште те узе архијепископовог коња ва узду п доведе га до камепа ва сјахивање.

Кад је Митрополит сјахао краљ му пољуби руку, а глава цркве благаслови краља.

Душан узе Јанићија под мишку и поведе га у двор докле је светина искупљена у дворишту викала:

— Вито о,василеве! Исполагти деспота |!

= Чисто ме стид Господару — шапуташе Јанићије на ухо Душану који је подупирао митрополита уза стубе као да је некаква старкеља а не човек још у пуној снази. ~

__- Од чега те је стид свети 2

— Од тога што сад морам да трпим да ме онај овако дочекује и који ме је после Бога створио овим што сам! Зар Стеван Душан да истрчива у двориште да прихвата и скоро на рукама носи дојучерашњег свог Логотета 2

— Пред светом си ти више од мене. А када смо на само ми смо стари пријатељи и другови — рече Душан, тако исто тихо, па кад је пропустио митрополита у своју собу, он само рече двородржицама : „Јавите ви“ соком јој краљевству да је код мене високопреосвећени“ па онда уђо,/ пружи обе руке "Јанићију па се пољубише. — Добро ми дошао, драги мој Јанићије !

— Боље те нашао драги Господару !

— Ходи седи. Чини ми се читава вечност од кад се не видесмо.

— Џа није ни чудо! Ти си Ba то време освојио пола царевине византијске ! |

— И три села више — насмеја се Душан. — Али то је тек почетак. Далеко је још до моје мете,