Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

— дол слике да у то посум њам док бар мени не би то доказали — рече контеса, праћну се као риба па седе поред Буће тако близу да га је била јара ив њеног зажареног за чудо лепо скројеног тела.

— Ila то није никаква тајна —- рече Бућа при. јатно равдраган том топлином са деене стране. — То вам могу рећи јер о томе цвркућу наши врапци, а лако би могла о томе гукати и она јата белих голубова на пијаци Св. Марка, која вобљу пшеницу и из белих руку млетачких лепотица.

„Почиње да се загрева“ помисли Ини ка, па онда гласно додаде: = ;

— Па како то може бити ла би чак и наши голу“ бови могли знати то што не знају дужд и сенат, и ако би их то умирило 2

=— Сигурно што ваши поклисари на двору наmera цара нису обраћали пажњу на ту ствар, а бар последњи, племенити Николо Ђорђо од Бодонице, који је био присутан у нашем државном сабору као гост, када је донесен наш законик, могао је известити дужда да је наш цар јавно рекао да га се не тиче кога су језика његови поданици, да је за њега главно које ву вере. Дужд и сенат могли би знати да је нашем цару милије добити неколико православних градова из бивше византијске империје, него осво= јити целу богумилеку и катодичку Босну. Ако је бан доиста тако одговорио, како рекоше ваша лепа уста госпо, онда ће доћи до рата, али не за то да би ми за себе. оввојили Босну, него да кавнимо бана Котроманића и да повратимо наше православно Захумље. Ако ико, у мдетачком сенату морају знати кодико је пута мој господин имао згодне прилике да освоји Босну, па није хтео, све за љубав ваше републике. Ну овога пута нема она разлога да се боји за своје владавине у Далмацији а камо ли за Дубровник који плаћа данак нашем дару па је опет добар пријатељ Венеције. —

— Ах, како је то интересантно за нас јадне жене слушати једног правог државника — рече ДЛучија,

214