Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

па се још више приљуби уз Бућу. — Ах, опростите, у мал вас не гурнух у море, морам вас придржати — и она ни пет ни девет него га загрли својом левом руком, бајаги да га држи за његово лево раме, па као дај није ништа ни било, настави: — То је тако интересантно да бих ја, преко једног мог пријатеља у сенату дала знати дужду оно што му његови амбасацори не јављају а што је за републику тако важно, на равно да бих ја то учинила само са вашим допуште» њем, јер ја умем бити дискретна и ако сам само жена !

— Слободно му можете то поручити — рече Бућа који већ беше ужагрио очима гледајући тако из близа Лучијине чари и удишући мирис из њене раскошне косе — јер ако је само то сметња, онда ми могу сутра дати свој одговор. а

— Бојим се — рече контеса — да има и других разлога. У сенату нису могли разумети ва што ваш цар сада понова тражи права млетачког грађанина, kaja су му она већ дата пре неколико година 2.

Бућа поцрвене до иза ушију. Сетио се да је и он ставио то исто питање цару када му је овај давао своје заповести за ову мисију у Млетцима, сетио се како му је Душан љутито одговорио „Па зар не видиш колико су ве осилили пи мој брат Синиша, и мој шурак у Авдони и сви Мрњавчевићи 27 Али Михаило не би ва живу главу на питање контесино тим разлогом од“ говорио, него рече: |

— Па то је врло просто, лепа госпо. Мој господин .

целога живота ратује, а ратна је срећа врло превртљива. — Одиста је то у данашње време довољан разлог за сваког владаоца — рече Лучија па се уозбиљи. А они су, у сенату, нашли да тим захтевом дар само ласка републици не би ли од ње добио оно што је ва њега главно...

— А то би било; — упита Бућа смешећи се, јер није веровао да лепа вештица и то зна,

215