Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

— Ти си се сигурно хвалио светитељу твојим путо вањем на коњу 2 — упита га мајка.

— И јесам, нако ! Хвалио сам мог вранчића. Нема таквога коњица у свој српекој земљи и поморској.

— То он као ја што сам се пре неколико година хвалио другим нечим пред мојим властелима — рече Душан смешећи се својој жени, па се онда окрете Урошу: Па је ли, Златане, ти баш много волеш путовати 7

— Волем — рече краљевић. — Од како знам за себе то ми је најмилија забава. — Од како знаш ва себе 2 — рече Краљ. — Bore,

то је давно. А јап нана опет волемо кад нам отац Амфилохије каже да ти добро учиш српску и грчку књигу.

— Српску радо учим — рече Урош— али грчка ми је много тешка · · .

— И мени није било ласно изучити је — рече Краљ — али данас ми то вреди колико и српска књига и јевик. И теби ће можда грчка књига више вредити још више него мени. да то те мучимо и њом. Него знаш шта, Златане, да се нас двојица погодимо. За сваки твој на предак у српској и грчкој писмености, ја ћу теби спремити по једно путовање. Први пут кад ми отад Амфилохије рекне да се добро учиш, послаћу те чак у Прилеп и до манастира Трескавца, шта велиш 2

Та је новост толико обрадовала Уроша да је од“ мах опет вагрлио Јанићија и рекао му: „дбогом деда Јањо“ па онда приђе руци очевој и мајчиној па рече: „Збогом“

— Ене — зачуди се Душан — куда ћешг

— Идем да потражим моје књите и оца Амфилохија — и краљевић трчећи оде ив очине собе.

— Са задовољством видим — рече Митрополит краљици — да је и високо ти краљевство пристало на мој, предлог односно тог путовања.

— Не само на то, него и на све што је твоја висока преосвећеност даназ предложила краљу — рече краљица — и била би веома задовољна да будем при вашем даљом разговору O тим важним питањима.

11