Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

да се не мора увек изчашити по неки чланак, па тек онда се потпуно ослободе, п постану добри јахачи.

— Е, то ти имаш право дедо — рече дечко тајанствено, погледајући онамо где су му родитељи, па онда се издиже на прете да пришане Јанићију: — О томе вам се и ја уверио, јер знаш дедо, и јасам падао док ме је чика Палман учио јахању, знаш док сам још јахао везанога коња, који на дугачком ужету иде у касу око учитеља као они следи коњи у сувачама, али смо ми то крили да не чује бабо и нана, да се не уплаше, знаше

— Знам — рече Јанићије — али то није лепо ни од Палмана ни од тебе што сте то крили. Ти не треба ништа да кријеш од ода и од мајке...

5 Урош се мало замисли, гледа преда се па онда издиже главу и гледајући Јанићију право у очи рече:

— Од сада нећу ништа крити од њих. _

— Је ли тврда вера краљевићу 2 — рече Митрополит па се и он уозбиљи.

— Тврђа од камена, јер треба да знаш, дедо, да ве и реч једнога краљевића не пориче, исто као и реч вамога краља. А поред моје речи ево ти и моје руке ! и дечко свечано пружи руку.

— E ва ту реч, ја Бу теби пољубити руку — рече старац и одиста то учини.

Млади краљевић поцрвене до иза ушију, загрли Митрополита пл стаде га миловати по седим власима и по његовој дугој седој бради говорећи тихо:

— Хвала ти драги деда Јањо ва ту поуку. Ја ни једну твоју поуку нећу никада заборавити.

Међутим краљ и краљица беху устали и приђоше њима.

— Шта то вас двојица Кућоритер — упита краљ омзшећи се,

— Ништа, бабо, ми тек онако “-“ нисмо се давно видели...

— Да му нисам био на бабиње — рече Јанићије латински — ја не бих веровао да је Урошу тек девета година колико нам је напредап, ла нам га Бог поживи“ | о

10