Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

Ларијајха Јанићија и његово благо светитељско лице.

One се Душан није насмејао али ипак рече гласом усиљено равнолушним ;

— Иу томе сну нема ништа чудно. Ти знаш да сме његову светост нашег оца Патријара оставили тешко болесног. Отуда је твоја машта снивала да је наш свети старац већ мртав, али ја се надам да ћемо га ми затећи жива, и ми ћемо ве молити Богу да нам га још поживи на многа љета !

— Још сам — настави царица — сневала две слике, једну страшнију од друге. У првој беше крвава битка наше војеке са турском...

— Ехе2 — насмеје се Душан опет. — Зар Султан ни у сну твоме није пристао у савез самнем да напусти Кантакузина 2

— Он је пристао и са твојим посланипима послао и евоје теби са богатим даровима, али им је Кантакузин спремио заседу код Редеста, где их је његов деспот Никифор нешто побио и нешто као робље одвео у Цариград. То је Орхана тако наљутило да је напустио Кантакузина његовој судбини...

— Бог да прости моје и Орханове поклисаре, али барем моје посланство није за бадава страдало, кад је Кантакузин изгубио помоћ Орханову. Али онда противу каквих се ја то Турака бијем у твоме сну 2

— Не бијеш се ти, него твој казнац Бериновић, и не бије се цела наша војска него само седам хиљада, и бије се противу десет хиљада свежих Османоваца, које је Сулејман довео из Ватиније у помоћ Кантакузиновом сину Матеју противу Јована Палеолога који се брани у Димотици.

— Аха — шалиос се Душан — то је Палеолог пристао на моје услове 2 Значи да се моја војска бије с Палеодоговом. Али рече ли твој песник у сну за што сам му послао само 7000, а не више 2

— Бече — одговори Јелена са свим озбиљно — за то што ви ти наредио моме брату Александру те је до он послао толико бугарске војске, 4

390