Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

Грци ондашњег времена признају Србима побожжност и војничку храброст, али белсже и њихову грамвивост и превртљивост. Ток доцније, када Душанова освојења продру до тесалијеког приморја; видећемо прве знаке грчке мржње према Србима, па и то само у једној хроници.

За ондашње Србе била је цела западна Европа „Заморје“ т. ]. земље преко мора, од прилике као што данашњи шопови око Софије зову праве Бугаре „дагорцима“ т. ј. људима, који живе с оне стране Балкана. Срби cy све људе из Приморја пи Италије звали атинима, сматрали ву их за људе врло лукаве, али за добре трговце и бродаре.

Ко је ових дана посматрао онај шарени евет, који ве тискао по узаним, искривуданим и прљавим улицама Скопља, тај је могао одмах разликовати Србе од других народа. Као што и данас сведоче све сачуване фреске, Срби и Српкиње беху високи и лепи људи, Бошњаци мало крупнији од Орбијанаца, махом угасите или црне косе, и ако их је било и „плавокосих“. Св. Сава је имао „златоварније“ власи, наравно док је још био Растко Немањић, а и у дубровачких песника идеал су „русе косе" п „златне плетенице“ „два прама од злата“ итд. Лепотице српеке, а нарочито дубровачке имају бело · лице, ружичасте образе и ванредно беле руке.

На жацозт у ономе евету, који се слегао у Скопље на крунисање Душаново за цара, могли су се видстим људи бев руке, бев носа, без једног увета, са ослепљеним једним оком, е изгоретинама у пицу, 6 осмуђеном косом и брадом...

То беху жртве ондашњега правосуђа. Ово није водело смртну казну. Претпостављало је обакатити тешкога кривца.

Други беху онакажени болештинама. Врло раширена беше онда прокава (лопра), која се после крстоносних ратова раширила по целој Европи тако, да су ва њих грађене нарочите колебе изван насељених места, п нарочите беле, на далеко видне хаљине. У Котору беху куће прокажених пред градском капијом Сураном,

60